NAŠA BORBA
Podstaknut poslednjim događajima,
kada su razni šarlatani iskoristili očaj bolesnih ljudi i davali im lažnu nadu
za ozdravljenje, odvraćajući ih od zvanične medicine napisao sam ovaj blog.
Cilj ovog mog bloga je da dam malo vetra u leđa ljudima koji su u sličnom
problemu kao što sam i ja bio. Biću presrećan ako pomognem bar jednom čoveku,
zato molim sve koji pročitaju ovaj blog da ga podele preko društvenih mreža ili
odštampaju ljudima koji nemaju pristup internetu. Ako zađem malo u patetiku,
izvinite, nije sa namerom.
Čini
mi se da u životu nisam bolje i čvršće spavao. Konačno da odmorim od loših i napornih
poslova kojima sam se bavio poslednjih godina. Čujem sirene a iz daljine me
doziva ženski glas “… Zorane, probudite se…Zorane, nema spavanja…” Jedva otvaram
oči i vidim da sam u kolima Hitne pomoći, vidim istraumiranu doktorku koja mi
ne da dazaspim. “ Zorane, nema spavanja, stižemo uskoro u Urgentni centar, tamo
nas čekaju doktori, nije red da spavate”. Polako se prisećam šta se tačno dogodilo.
Tog jutra trebalo je da idem u laboratoriju da mi urade analize krvi, jer me je
više od mesec dana užasno bolela glava. Pio sam šaku analgetika dnevno i ništa
mi nije pomagalo. Podlegao sam opštem mišljenju da je sve to od visokog pritiska
i prekomerne težine. Sa takvim bolovima sam radio terenski posao na +40C, do
tzv. “analitičke pauze” koja je bila samo lepa rečenica za otkaz.
Da se
vratim na jutro kada je sve počelo. Trebalo je da krenem u laboratoriju da
izvadim krv. Ustao sam, javio se supruzi i otišao do kupatila. Pojam o vremenu sam
izgubio, sledeće čega se sećam je da se supruga vratila sa posla jer nju je
pozvala moja mama koja joj je prenela da zvučim dezorijentisano i pogubljeno.
Tog razgovora sa majkom se ne sećam. Ispred zgrade, u kolima nas je čekala koleginica
moje supruge koja je nju i dovezla do Pančeva. Odlazak u laboratoriju pamtim po
zabezeknutom izrazu lica tehničarke koja mi vadi krv i pita šta mi je. Uputili
su nas pravo u Hitnu pomoć, a odatle u pančevačku bolnicu gde su mi odmah uradili
skener glave. Tu sam već bio u nekoj polukomi. Supruga me budi i kaže da imam veliku
cistu na mozgu, da će me transportovati u Beograd gde će me operisati i da ne
brinem ništa. Onako uspavan i usporen vidim prijatelja koji je došao kod hirurga
na ušivanje ruke, pokušavam da se podignem da ga pozdravim ali mi ne daju. Tonem
u čvrst san i sledeće čega se sećam je situacija iz kola Hitne pomoći.
Ispred Urgentnog
centra, pored tehničara i lekara vidim i svoju svastiku, koja je medicinski radnik
u drugoj ustanovi, ali kada je čula odmah je došla da pomogne. Dok su me vozili
kolicima na preglede pomislio sam kako su mi konačno došli glave svi loši poslovi
i poslodavci u poslednjih deset godina… Ponižavanja, nerviranja, neplaćanja...
Mislim se, možda ste me doveli do ovde ali džabe vam posao, jer ja imam zbog koga
da se borim i da ostanem živ. Imam svoju porodicu. Imam svoju Nenu i svog Dimitrija.
Dalji boravak u Urgentnom centru mi
je ostao samo u sećanju zbog jednog bezobraznog tehničara koji je vikao na moju
Nenu što mi je donela parče pizze i limenku coca cole jer sam joj to tražio.
Čak je taj “bilmez”, kada je servirka donela večeru rekao za mene “njemu nemoj
da daješ večeru, on je pojeo parče pizze“. Ponovo tonem i opet me neko budi,
kaže da je doktor koji će da me operiše i da se ništa ne brinem.
Budim se sledećeg
jutra potpuno osvežen i svestan. Prebacuju me na Kliniku za neurogirurgiju.
Javlja mi sestra da imam posetu i da li mogu sam da ustanem. Naravno da mogu.
Izlazim iz lifta i vidim moju Nenu, koja me u čudu gleda jer zna kakvog me je
juče ostavila. Daje mi telefon, novčanik i ručni sat koji je juče ponela sa sobom.
Smeje se i ljubi me. Ono što nije mogla da sakrije je to da sam video da nije prespavala
noć već je cele noći plakala. “Biće Zoki sve u redu. Doktor koji će da te operiše
je jedan od najboljih neurohirurga. Uspela sam i da razgovaram sa njim, kaže da
što se njega tiče on to može da operiše i izvadi a ostalo je na tebi. Mislim se
da ako je do mene, onda će biti sve OK. Ja sam rešio da se posle operacije brzo
oporavim, vratim kući i počnem nešto da radim.
Kreću ponovna
ispitivanja, skeneri, magnetna rezonanca i dobijam konačan termin za operaciju.
Ležao sam u bolnici nedelju dana pre operacije - prijem je bio u petak, a operacija
sledećeg četvrtka. Zovu me prijatelji koji su saznali, nude pomoć svake vrste.
Divno je imati takve prijatelje. Čekanje do operacije prekraćujemo cimer i ja (zamislite
u Srbiji u bolnici postoje dvokrevetne sobe sa klima uređajem) gledanjem sportskih
događaja na TV-u i čavrljanjem.
Doktor je iskren samnom. Operacija će biti teška jer je
cista velika, ali on to može da operiše. Ono što ni malo nije “romantično“ to
je da mogu da ostanem nepokretan, da ne mogu da pričam ili da budem ono što bi
mi laici rekli “biljka“. Rizik uvek postoji ali… “Nema šanse doktore, probudiću
se ja skroz zdrav“.
Došao je i taj
veliki dan. Obrijali su mi glavu, predao sam telefone, novčanik i ručni sat
sestrama. Ostalo je da čekam termin. I dalje nisam imao osećaj da me očekuje teška
i ozbiljna operacija. Kada je došlo moje vreme, pozdravio sam se sa cimerom koji
mi je uputio jedno veliko SREĆNO. Anestezija i odlazak u carstvo snova. Pre
toga sam u sebi besomučno ponavljao ženin broj telefona u slučaju da nam u intezivnoj
daju neki telefon da se javimo da smo živi.
Ponovo čujem
iz daljine… “Zorane…..Zorane….” Polako se budim iz anestezije. U intezivnoj nas
nekoliko ležimo. Ja i dalje ponavljam Nevenin broj telefona. Medicinska sestra kaže
da pričekam da odem u svoju sobu i da ću se tada javiti supruzi. Nisam znao da
je sve vreme operacije Nevena provela u bolnici i da se videla neposredno po završetku
operacije sa doktorom koji joj je ponovio da je sada sve na meni, da može da
ide kući da odspava malo. Malo kasnije doktor ulazi u intezivnu, dolazi do
mene, proverava mi ruke, noge i pita me da li znam šta sam operisao. Posle mojih
odgovora, rekao mi je da će me odmah ujutro prebaciti u moju sobu. Kasnije mi
je žena rekla da ju je odmah posle toga pozvao i sav ushićen rekao “Nevena, on
priča, on priča!“
Konačno je
svanulo i prebacili su me u sobu. Očekujući vizitu, pojavljuje se moj doktor a
za njim i moja Nena. Na njenom licu i dalje tragovi neprospavane noći i
plakanja. Kažem joj da nema više potrebe za brigom jer sam se probudio bez
ikakvih posledica i da ću dati sve od sebe da se što pre oporavim i dođem kući.
Posle
vizite su mi izvadili dren, previli mi glavu i uradili kontrolni skener, koji
je naravno pokazao, kako ja često umem da kažem, da mi je „prazna glava“, tj.
da je tumor odstranjen maksimalno.
Ostali dani
u bolnici su tekli svojim tokom, ja sam se oporavljao, već drugog dana sam
samostalno obavljao sve svoje potrebe i jedva čekao da se vratim svojoj
porodici. U toku oporavka, došao mi je u posetu i moj sedmogodišnji sin
Dimitrije, koji se u prvom trenutku uplašio kada me je video sa čalmom na glavi
i podlivima ispod oka. Malo kasnije je seo na moj krevet i do polaska me je
grlio i ljubio.
Došao je
dan za povratak kući. Vreme koje sam proveo čekajući da mi skinu konce,
konzilijarnu odluku i otpusnu listu, podsetilo me je na trenutak kada sam čekao
u vojsci da se razdužim, a intedanta nigde. Negde u ranim popodnevnim časovima
u sobu dolaze doktor i moja supruga i saopštavaju mi da je „to čudo u glavi„
bio karcinom i da je konzilijum doneo odluku da dalje lečenje nastavim putem
zračenja i hemio terapije, i da na svaka tri meseca dolazim na kontrolu sa
rezultatima magnetne rezonance.
Nepunih
četiri nedelje po izlasku iz bolnice, dobijam poziv iz Instituta za onkologiju
i radiologiju Srbije (u daljem tekstu IORS) i dnevne bolnice Klinike za
neurohirurgiju da započnemo lečenje, na IORS zračnu terapiju a na u dnevnoj
bolnici neurohirurgije hemio terapiju.
Hemio
terapija je bila Temodal u tabletama koje sam pio dva puta dnevno, pola sata
pre zračenja i pola sata pre spavanja. Na zračnu terapiju sam išao pet dana u
nedelji, svakoga puta u istom terminu.
Na samom početku nisam ništa osećao, ni mučninu ni
glavobolje. Posle dve nedelje, počeo sam da osećam mučnine i da mi opada kosa
na mestima na kojima sam zračen. Uz sve to, javila se i malaksalost, tako da su
mi svakodnevni odlasci za Beograd, zaista bili naporni iako sam svega 15 km
udaljen od istog. Malo su mi se poremetili ukusi, tačnije sva hrana mi je bila
neslana i ono što mi je najteže palo, gađenje na hranu. Ali su me uveravali da
je sve to prolazno. Kontrolna magnetna rezonanca je pokazivala da je nalaz
uredan i da je terapija uspešna. Posle tri meseca terapija, dobio sam od lekara
i predlog za invalidsku komisiju, pošto sam sa dijagnozom koju imam izgubio
radnu sposobnost.
Sve terapije mi ne bi pomogle da nisam imao jaku volju i svu
ljubav i podršku od moje Nene i Dimitrija.
Što se tiče invalidske komisije, pored prikupljanja
dokumentacije, trebalo je videti koliko staža zaista imam, tj. šta su mi
uplaćivali razni poslodavci kod kojih sam radio. Lekarsku komisiju u Novom Sadu
sam prošao bez problema, a onda su počele muke zvane povezivanje staža.
Tradicionalna sporost državnih institucija me je izluđivala, jer oni u doba
računara, interneta, telefona i dalje funkcionišu po principu zamolnica. Na
kraju sam ja uhvatio telefon u ruke, pozvao Fond u Beogradu i rešio nečiju
neažurnost da proknjiži moj radni staž. Treba li da kažem da mi više od polovine
prijavljenog staža nisu uplatili, zatvorili preduzeća i započeli novi biznis.
Bilo kako bilo, imao sam dovoljno staža da dobijem invalidsku penziju i da
posle više od godinu dana učestvujem u kućnom budžetu.
Onda nastaje pakao sa čekanjem rešenja o invalidskoj
penziji. Zovem, sve je otkucano i spremno i samo da direktor potpiše i da sedim
i čekam poštara.
To se toliko odužilo da sam počeo da posustajem. Jedne
večeri rekao sam supruzi da nisam njoj i Dimitriju obećao da ću da se borim i
da budem sa njima još dugo vremena, digao bih ruke od svega i prestao i sa
kontrolama i bio u fazonu šta bude – biće. U tom trenutku joj se oči pune
suzama i Dimitrije istrčava iz svoje sobe, skače na mene da me zagrli i kroz
suze govori: „Molim te tata, nemoj da odustaješ“! Shvatio sam kakvu sam glupost
izgovorio i rekao da sam to samo hipotetički rekao jer su mi važniji njih dvoje
od bilo čega na svetu. Te noći, probudio sam se i video Dimitrija pored
kreveta, kako kleči i mazi me po kosi. Kada je video da sam budan, rekao je da
samo želi da vidi kako sam. Vratio se u svoju sobu, ali posle nekih sat vremena
se vratio i uvukao između supruge i mene i cele noći me je grlio tako jako kao
da ću mu negde pobeći.
Ujutru sam shvatio da mi nikakva bolest ne može ništa dokle
god se redovno kontrolišem i, što bi rekao Balašević , „dok je nama nas…“.
Šta je poruka? Verujte u sebe i redovno se kontrolišite. I
volite se!!!! Mnogo!!!
